Nespeh srpske vlasti

Морамо ли овако?

петак 31 јануар 2014

Ево,најзад смо дочекали климакс наших евроатлантских јахача апокалипсе.Међутим имајући у виду њихову бескомпромисну и неограничену сервилност према својим страним газдама и потентност према сопственој држави и нацији, тек нам предстоји жестока „забава“.

Мали буцмасти носач кофера,Неуспели клон Слободана Милошевића изазван оним чега би се сваки политичар стидео, славобитно је изјавио да је почетак преговора о приступању ЕУ најважнији догађај за државу после Другог светског рата. Ово извали и оста жив.Да видимо чиме овај бескрупулозни „политичар“ коме не представља проблем да вара и лаже не само бирачко тело већ и чланове странке на чијем је челу, сматра да је задужио ову несрећну државу и народ да би остао и опстао у власти. Наравно, за овај свеопшти слом као и најниже спољнополитичке гране секвоје на којима се налазимо (а некада смо били при врху) није искључиво његова кривица, али је институционално подржавајући раније владе и власт знатно допринео оваквој ситуацији. Коалиционим доласком на власт и преузимањем њених главних полуга предузео је низ корака којима је ранију самовољу и класичну издају промовисао не само у званичну политику, већ је отишао и много даље о чему сам већ писао. Без алтернативно прикључење ЕУ и све кораке које су раније али и ова влада предузимале сматрам незаконитим и штетним, јер су предузимани без расписаног референдума чиме је овој земљи нанета немерљива политичка, економска и свака друга штета укључујући и питање територијалног и сваког другог интегритета земље. Ко је нас као грађане питао о „чувеним“ евроатлантским интеграцијама или условима уласка у ЕУ? То што се у средствима јавног информисања помињу ранији сазиви скупштине и владе је чиста спрдња са здравим разумом, јер су све владе и тзв. народни посланици били марионете једног политичко-криминалног миљеа, који је своје интересе спроводио изглашавањем и прегласавањем на принципу страначког делегатског система .Примена ССП-а је слављена као изузетно достигнуће, а уствари смо нашу санкцијама, ратом и пљачкашком приватизацијом посрнулу економију скоро уништили фаворизовањем иностранства. Ништа није предузето да се одговорни казне за уништавање наших банака и СДК преко које се ефикасно вршио платни промет између свих привредних и других субјеката на територији Републике Србије. Уместо тога доведене су стране банке које су измеђуосталог преузеле и платни промет. Пословном политиком коју у својим земљама не би смеле и да замисле те и такве банке су буквално пољачкале ову државу и становништво, годинама испумпавајући милијарде евра док се Србија по унапред утврђеном плану задуживала. Када помињем планско задуживање на уму имам јавно прокламовану политику запада да се Србији не сме ни под каквим условима дозволити економски опоравак. Овде свакако спада и по западном моделу либералног капитализма спроведена пљачка (тзв.транзиција, приватизација) свега што је у протеклих више од пола века створено. Међутим, и овде постоји извесна разлика. Ако желимо у ЕУ онда по налогу те исте ЕУ морамо накнадно испитати један број приватизација које су по њиховим мерилима нерегуларне. Да не би били у заблуди о некаквој правичности и помоћи, јасно је да се ради о приватизацијама за које су економски заинтересовани.Остале приватизације које су уништиле индустрију, уклониле конкуренцију домаћих фабрика, поклонили тржиште абез посла оставиле стотине хиљада радника са својим породицама, их наравно не интересују.То је проблем Србије која ће се због уништене привреде и смиривања нараслих социјалних тензија стално додатно задуживати.Важно је Србију држати у економском ропству а као извор јефтине радне снаге, сировина и локације за премештање прљавих технологија.

Овакав протекционизам и пљачка Србије није изум запада, односно земаља ЕУ.Он је постојао и раније сада је само огољенији а у њему по вишедеценијској пракси предњаче земље из нашег најближег окружења, земље настале распадом СФРЈ које су само наставиле ранију политику републичког протекционизма и политичке дестабилизације Србије.

Од 1945. тзв. планском привредом су у западне делове земље су измештани индустријски капацитети напреднијег технолошког нивоа, док су Србија, БиХ и Македонија у добром делу остали сировинска база. Основа дрвопрерађивачке индустрије на пример је била у БиХ и Србији чије су шуме биле изложене бесомучној сечи, док су првенствено Словенија али и Хрватска своје шуме чували.Слична ситуација је била и касније, када су из других делова земље јефтине сировине ишле у Словенију и Хрватску, одакле нам је као њихов враћан скупи финални производ (сокови, млеко, бела техника и друго). И у политичком погледу ситуација је била слична. Само је Србија плански била „усрећена“ са две покрајине за које се знало да ће бити стални извор и генератор политичких али и економских проблема.Иако је у Хрватској и БиХ живео знатан број Срба, они тамо никада нису добили оно што је другима било омогућено у Србији. Распадом СФРЈ првенствено у Словенији и Хрватској, Срби су доживели геноцид и етноцид по правилима нацизма и усташтва, уз најбезобзирнију пљачку државне али и личне-приватне имовине.

Када је реч о Словенији, синдром словеначке србофобије је сличан патолошкој мржњи хрвата а према мишљењу Предрага Драгића-Кијука изнетом у књизи „Укидање права на заблуду“ он се налази у своствима РКЦ и њеном односу према другим конфесијама, у овом случају православљу. Па и сама крилатица „Србе на врбе“ је настала у Словенији, преузимањем наслова једне песме објављене у новинама непосредно пред аустроугарски напад на Србију. Аутор поменуте песме је Марко Натлачен, каснији бан Дравске бановине Краљевине Југославије. Иако су аустроугарске трупе састављене делом од Словенаца и Хрвата у Мачви починиле стравичне злочине над цивилима (старци, жене, деца) много година касније без обзира што је током ИИ св. рата и сама гладна и опустошена Србија примила десетине хиљада словеначких избеглица које су немци протерали, показало се да је негована мржња дала резултате јер су њихови потомци поступали са потомцима оних који су иу примили на сличан начин као аустроугарска војска.

Да ли и овога пута треба подсећати на делатност Јелка Кацина, бившег саветника ранијег словеначког министра одбране Јанеза Јанше и каснијег министра информисања у влади Словеније.Као министар информисања, Кацин је осмислио и водио ратнохушкачку пропаганду против СФРЈ, која је коштала живота многе војнике-регруте ЈНА који су се након преговора предали а затим били ликвидирани метком у потиљак. Иако је касније сам признао да је као министар информисања прорачунато износио лажи о акцијама ЈНА у Словенији ради придобијања светског јавног мњења за словеначке циљеве, да данас за те и друге злочине нико није одговарао а понајмање он као инспиратор, подстрекач или за одговорности једнакој оној за коју се у Хагу суди српским политичарима члановима владе. Иако поред наведеног Кацин у континуитету заговара антисрпску односно проалбанску политику, то није била препрека да га ЕУ упркос десничарским идејама постави за „васпитача“ Србије у процесу њеног стицања кандидатуре за пуноправно чланство у ЕУ. Осим што је у Европском парламенту још 2005. наступао као један од аутора и подносилаца Резолуције о Војводини (која је и усвојена) са пуно лажи и извртања чињеница на штету Србије, био идеална адреса за лажна тужакања Есада Џуџевића и Шандора Егерешија о наводном проблематичном положају мањина у Србији 2009.је као гост у Скупштини Србије провоцирао посланике пожелевши им добар дан на албанско језику, при чему је исказано незадовољство посланика цинички прокоментарисао чињеницом да се у Србији говори и албански језик. Овакво његово понашање перманентног наношења ма какве штете Србији је било у складу са истоветном политиком словеначке владе према Србији. Успостављање директног поштанског саобраћаја са косовом мимо Србије, малтретирање и понижавање наших грађана на граничним прелазима, фалсификовање историје (питање стварног биолошког оца једног члана династије Карађорђевић) уставни положај, имовинска права и пензије су били само део званичне словеначке политике према Србима и Србији. Исто тако иако нису прави власници , одбијају да Карађорђевићима врате некретнине у личном власништву без обзира на ранију узурпацију као и 17 аутомобила ЈБТ позајмљених на реверс ради излагања на једној изложби. Све ово наведено али и друге ствари им ипак нису сметале да крајње безобразно и понижавајуће по Србију заједно са БиХ затраже списак и део приватне оставштине ЈБТ која се чува у сефовима иако је јасно да она не подлеже сукцесији и да је добрим делом власништво Карађорђевића (злато, ордење,накит, табакере и друго).

Од осамостаљења оружаном сецесионистичком побуном, Словенија је врло дрско и крајње брутално спречавала економско присуство Србије на своме економском простору, без обзира што је Србија била отворена за присуство и пословање великог броја њихових фирми. На жалост, овако понашање према Србима и Србији и даље траје захваљујући пре свега нашим „државницима“ и „политичарима“ који осим што шене пред Кацином, трче у Словенију као на солило где осим подсмеха и понижења не добијају ништа друго осим третмана у складу са начелом:отећемо вам све што желимо и можемо, али оно што је ваше или Карађорђевића нам ни на памет не пада да вратимо. Све у свему, Словенија третира Србију као колонију којој се не сме дозволити било какав јачи развитак, чак ни као кандидату за чланство у ЕУ јер би се тада брже развијала и у догледно време економски прерасла не само Словенију а самим тиме њену и Хрватску позицију на тржишту. Зато је њима и Хрватској потребна привредно слаба и нестабилна Србија, али са јаким економским везама са Русијом, Кином и осталим великим државама на истоку као тржиштем ради пласирања својих роба и капитала под повољнијим условима од других чланица ЕУ што значи и даљи неповољан положај Србије. Ово наравно не иде без комисионе сарадње наших властодржаца и тајкуна.

Друга нама географски али и на сваки други начин блиска држава од које нам зависи пријем у ЕУ је Република Хрватска. Ова такође нама изузетно непријатељски настројена усташоидна творевина, настала је исто као и Словенија криминалном оружаном побуном уз сваки могући „цид“ (геноцио, етноцид и сл.) пропраћен злочинима достојних најболеснијих умова Европе и света.Ова бивша република некадашње СФРЈ од самопроглашене сецесије потпомогнуте неким земљама ЕУ, веома брижљиво гаји и негује мржњу према Србима и србији. То се види на сваком кораку.

На економском плану они нас третирају као колонијални резерват где је увек загарантован добар улов економски профит. Само у прошлој години, хрватска предузећа суи з Србије изнела око 120 милиона евра. Много времена и папира би требало да се опише њихово пословање, стицање монопола,куповине наводно пропалих предузећа и хиљаде хектаранајплоднијих ораница у чему су имали помоћ домаћих хрватофила исвоје веома добро позициониране пете колоне у државној администрацији.У исто време Србија ништа није учинила да поправи свој подређени положај и путем реципроцитета и других заштитних мера, већ одрицавши се своје државе али и имовине опљачкане у Хрватској српски властодршци и тајкуни су згртали новац. О злочинима, геноциду и уништавању свих српских корена у Хрватској не би сада писао, јер је та ствар свакодневно присутна путем изјава разних њихових званичника и деловања државних органа.Увреде, претње И понижавања почињу већ на граници а од њи нису поштеђени чак и наши званичници који службено путују у Хрватску.Све ово не чуди када се има у виду вишедеценијска мржња према Србима и Србији која никада није скривана а нарочито након сецесије.Још 1995. Босиљко Мишетић, тадашњи ппред. њјихове владе и саветник пред. републике је јавно рекао да “Хрватска не жели да у њој живе људи који припадају другом народу”,Те исте године (августа 1995) тадашњи немачки амбассадор у Загребу, др.Ендер је посетио Книн и том приликом за хрватски радио изјавио да “Немачка дели радост војног успеха са вама и изражава вам комплименте у овом рату. Морам рећи да чак и аналитичари који знају више од мене нису могли предвидети тако брзу и величанствену акцију.”Будућа политика према Србима и Србији је потпуно јасно најављена.Зато чуђењу нема места предвиђеној обавези хрватских школараца којом је предвиђена посета Вуковару у склопу наставе ради надахнућа тематиком тзв. Домовинског рата. Којекакви певачи и други посленици “културе” који сун а сва уста блатили и пљували Србе и Србију, сада су тај посао заменили за добро плаћена гостовања у тој истој Србији где уз разумевање и уважавање прихватани. Ово је мало теже рационално обијаснити исто као и изјаву њиховог председника Иве Јосиповића да је без обзира на све међу њима (Хрватима) још увек дух рата који је по потреби спреман да се поново распламса.То се вероватно односи И на копирање њиховог великог узора нацистичке немачке, када су исто као и нацисти на ломачама спалили хиљаде књига српских писаца као и оних штампаних на ћирилици. Сличну судбину дели и ћирилица као писмо у употреби јер је једна поштанска пошиљка адресисрана на ћирилици враћена из Загреба у Београд са ознаком забрањено. Да пуно не филозофирамо, пошта је ипак званична државна установа и тако послује. О благонаклоности међународних фактора у вези националистичких испада хрватских спортиста на јавним наступима скоро да више не вреди писати. Углавно све је у духу добре традиције европских вредности које Хрватска као чланица ЕУ дели са осталим културним земљама те уније. Ту вероватно спаде и материал- приручник за геј популацију “игрице с гузом” Министарства здравља Републике Хрватске као издавача. Наравно дас у све ово одговарајуће препоруке за чланство у ЕУ.

Почетак преговора Србије и ЕУ о придруживању наравно није могао да почне без ниског ударца њиховог пред. владе Зорана Милановића који је своју посету Албанији искористио да се негативно изрази о отпочињању ових преговора инсистирајући нап о њему нефер поступку ЕУ према Албанији у односу на Србију и да ће се по том питању Хрватска ангажовати у Бриселу у корист Ајбаније. Оваква изјава није неочекивана нити изненађујућа, да Хрватска пружа сваку помоћ држави која је као и она увек била непријатељски настројена према свему са српским предзнаком и која активно ради на окупљању једне нације унутар граница једне државе, не презајући при томе од геноцида, етноцида, пљачке, фалсификовања исторује и отворених аспирација на делове територије суседне земље. И овога пута, Хрватска је демонстрирала своју непријатељску политику према Србији чије је спровођење зацртано и за будућност. У овом смислу треба посматратии питање које је већ првог дана приступних преговора Србије и ЕУ Штефану Филеу европском комесару за проширење, поставио хрватски представник у Европском парламенту, Давор Иво Штир о плаћану ратне одштете Србије Хрватској, што свакако спаде у “препоруке” којима би требало олакшати улазак Србије у ЕУ, поготово ако се зна да је за пуноправно чланство потербан консензус осталих земаља чланица. Имајући у виду наше окружење као и деруге “пријатељски” настројене земље чланице ЕУ морамо бити свесни да ће будући преговори бити један низ безобзирног уцењивања и претњи које ће наше врло руководство, ма које било, свесрдно испуњавати. Мислим ма које у будућности, јер било које да дође на власт а не може бити неко сасвим ново, се већ одавно декларисало као поборник евроатлантских интеграција и безалтернативног приступања ЕУ иако то значи потпуну пропаст. Иако из свег срца желим да нисам у праву, Европа „üбер аллес“. А на питање каква је та Европа и њене државе чланице одговор лежи у објективном сагледавању односа према Србији новостворених држава након распада СФРЈ.

Иза крвавог распада СФРЈ осим САД такође стоје водеће западноевропске земље традиционално непријатељски настројене према Србима и Србији; СРН, Велика Британија, Француска,Аустрија, Холандија као и земље из непосредног окружења. О Великој Британији се нема пуно тога рећи осим да је највернији европски пас САД који трчи и извршава наредбе тамо где и како му се нареди па макер то било активно учешће у криминалној агресији НАТО на суверену земљу. За Немце је много тога познато и написано али уз константу ликвидирања сваког облика наше државности Французима који су нас кроз историју бесрамно искоришћавали је то било мало, па је француски МИП званично од САД И ЕУ тражило да Србији заједнички ставе до знања немогућност задржавања Косова у оквиру Србије и истовремени улазак у ЕУ. Овај захтев о обесхрабривању Србије је крајем фебруара 2010.у САД послао Ролан Гаралаг помоћник секретара за континенталну Европу при МИП Француске.

Мађарски став према Србији И делу њене територије (Војводина) је познат, па не чуди чињеница да је мађарско председавање ЕУ 2011 почело скандалозним”историјским тепихом” у холу седишта Савета ЕУ на коме је била представљена карта “Велике Мађарске” са територијама које данас припадају Рунунији, Словачкој И Србији. Још бих само поменуо нашег историјског “пријатеља” Бугарску, у којој је парламентарна странка “Атака” новембра 2013. Тражила цепање Србије, односно територије између Дунава И Старе планине, Врања, Пирота, Ниша.И они ће одличивати о пријему Србије у ЕУ. Е тај циркус би волео да видим.

Осим њих, сама ЕУ је пред Србију поставила низ захтева који се морају испунити у колико желимо прикључивање. Добили смо неких 35 поглавља које се односе на правне тековине ЕУ, нако чега се потписује Споразум о приступању. Затим следи ратификација, позив за приступање и онда пријем у чланство негде 2020.

Поменутих 35 поглавља се односе на разна питања из културне, економске, политичке И других сфера функционисања државе.У овом моменту за ЕУ је најважнији наш однос према губитку-ампутацији територије КиМ од Србије. Иако лицемерно од Србије наводно не траже да призна независно Косово, овај проблем цепања наше територије су као за њихове интересе најважнији ставили одмах на почетак преговора са могућношћу његовог “преливања” , условљавања других поглавља.Какав еуфемизам за најављену голу уцену. Сад нам је великодушно дозвољено да уђемо у чекаоницу ЕУ. Сад, када смо растурили земљу, сада када је Хаг при крају а Срби И Србија проглашени за европску геноцидну парију, сада из Брисела наводно поручују Приштини да у овој фази дијалога са Београдом не може у ОУН, а после, после ће се видети. Истовремено се Србији као услов у овој фази преговора намеће обавеза неспречавања Косова на путу ка ЕУ И небулозу о некаквим добросуседким односима, односно постизања правно обавезујућег споразума о свеобухватној нормализацији односа са Косовом. Шта је ово? Каква је ово формулација о “правно обавезујучем споразуму”. Колико се сећам овакве формулације нису имале друге земље код процеса придруживања. Па и последњем дебилу би било јасно да се шиптари за све злочине према Србима и Србији награђују државом, типично за те европске дрипце и разбојнике. Уводили смо вам санкције, са становишта међународног права злочиначки смо вас бомбардовали и недозвољеним РХБ средствима помажући шиптарску оружану побуну, прогласили смо вас за зликовце и геноцидан народ, економски смо вас опљачкали , цепамо вам државу а ви и даље пузите ка нама и дубоко се сагињете, е па сада ће те давати још више, јер увек може више а шиптари уз државу на поклон ништа.

Када је реч о оних 35 поглавља, постоји једно које је веома инттересантно а односи се на борбу против дискриминације мањина и геј популације. Што се тиче геј популације, изопачена Европа инсистира на овом поглављу, јер се њиме директно урушавају наше националне и културолошке вредности и схватања значаја породице у одрастању и васпитавању подмладка. Истовремено то је напад на православље као доминантну религијуна овим просторима.

По питању дискриминације, сведоци смо изузетног лицемерја баш те Европе.Свакако се сећамо наслова у британској штампи типа “британски послови за британске раднике”, (иначе познато је да су британци највећи расисти), побуна против турака у СРН, забране отварања било ког ресторана осим италијанског у Тоскани, насилна депортација уз паљење насеља цигана или како се то фино у рукавицама зове реадмисија.Таква лица су без обзира што нису били наши држављани, том присилном депортацијом завршавала и код нас. За демократску, умивену и културну Европу та ситница о држављанству није била битна; битно је дас у почишћени и уваљени другима а све у име демократије и људских права.И на крају за успешано завршен процес придруживања ЕУ, потребна нам је помоћ најзначајнијих западноевропских земаља.Али та помоћ има и своју цену, између осталог у ревизији историје где неко други треба да преузме кривицу за много што шта па и за ратове вођене у новијој историји. Зато нису изненађујући покушају скривања праве истине о узроцима и почетку Великог рата, зашта се гле чуда после толико деценија окривљује Србија. Ове манипулације трају већ неко време, а засноване сун а предпоставци да Србија нема довољно историјске грађе да побије такве тврдње. Немачка и њени сатрапи су заборавили да иако су у период 1941/44 из наших архива опљачкали 40 вагона грађе, истина ипак излази на видело, Без обзира што се међу том документацијом налазила цела тајна преписка Оскара Поћорека и аустроугарског министра финансија Леон фон Биминског која се односила на планирање рата са Србијом, а која је пронађена у Сарајеву 1918. Показало се да уве на неочекиваним местима се могу пронаћи документа која побијају манипулације. Тако је и овога пута без обзира што се са првим окупаторским јединицама које су ушле у Србију 1941. Били и специјалисти за архиве који су трагали за документима важним за Велики рат.

Да ли ћемо подршку приступању ЕУ од стране одређених западноевропских земаља између осзалог платити ревизијом дела историје о узроцима и почетку ратова у Европи. Остаје да се види, мада наш досадашњи однос са ЕУ не даје основа за оптимизам.

Кактус – Српска Искра




© Српска Искра 2014