img13

Душан Петровић рециклажа једне политике и каријере

среда 13 новембар 2013

Једна стара изрека каже да „власт је сласт“, најјачи опијат познат кроз историју људског друштва.Због власти и љубави према власти мењала се историја људског рода али и уз додатак свих бенефита које власт и њено посредно или непосредно вршење доноси.Ових дана сведоци смо једне напрасне „љубави“ на нашој политичкој сцени, утапања једног изворног покрета и удруживања две странке којима је заједнички именитељ најпре учешће у власти са прозападних позиција а онда довршавање ранијег посла, разбијање и уништавање Србије.Да би се ово ближе обијаанило, потребно је да се вратимо уназад на деловање званичних агенција страних влада или тзв. Невладиних организација преко којих се субверзивним методама разбијала не само СФРЈ, већ и потоње творевине.

Поред амбасаде Велике Британије и других западноевропских земаља, процес урушавања Србије се паралелно водио и из амбасаде САД у Београду, спровођењем стратегије назване К1 (Косово-споразум и последице).Ова стратегија има за циљ да у свести Срба минимизира историјски и сваки други значај КиМ, а њено спровођење је започето још 2006. и траје до данашњих дана, што је потврђено и двема депешама амбасаде САД у Београду (06белграде1929 од 28.11.2006. и 07белграде111 од 24.01.2007).Како САД сматрају да је независност Косова завршена ствар, тежиште даље делатности је померено на будућу судбину Србије, а то су по њима евро-атлантске интеграције и по њиховим односно западним мерилиа демократска будућност Србије.Звучи познато зар не? Реализација је планирана у четири фазе; утицај на избор кооперативне демократске владе,смиривање тензија око ампутације КиМ,заваравање и поткупљивање посткосовске Србије разним у суштини ситним донацијама, дефинитивно усмеравање Србије у правцу евроатлантских интеграција и НАТО пакта.Ова стратегија је била интензивирана нарочито пред изборе 2007/2008 али је актуелна и данас преко заступања тзв. реалистичног става и приступа према питању КиМ коју заступају наши поједини „политичари“ на власти.Почетна финансијска средства за спровођење ове стратегије у висини два милиона долара су обезбедиле САД преко своје агенције УСАИД, односно организација Национални демократски институт (НДИ) и међународни републикански институт (ИРИ) који је познат и као експозитура ЦИА.О делатности ИРИ-а детаљније сам писао у чланку Слободан Хомен-од НВО до државног секретара, на форуму сајта Српска политика па се не бих понављао.У реализацији ове стратегије осим поменутих амбасада, су такође били ангажовани Мисија ОЕБС у Србији, Фонд браће Рокфелер као и наше НВО (Фонд за отворено, друштво, НВО Црта из Београда, Центар за проучавање алтернатива директора Милана Николића као и поједини културни и јавни радници).О овоме уосталом речито говори новембарска депеша амбасаде САД у Београду од 2006. којом се потврђује да је у току спровођење прве фазе у смислу афирмације потребе за великом излазно, заједно за србијушћу и подржавањем демократких снага уочи парламентарних избора 2007.У овој првој фази, уз очекивање тада једног од челних људи ДС-а, Душана Петровића о финансијској „издашности“ САД, вођена је кампања „Изађи и гласај“ коју је спроводила НВО Црта путем интернет презентација, концерата, панел дискусија и слично а циљна група су били они који су први пут користили бирачко право.Том приликом су такође агресивно промовисане идеје о либерализму, демократији, људским правима уз подстицање активног укључивања у друштвене токове.

У другој фази планирана је медијска стратегија у Србији заједно са кључним европским земљама а ради признавања независности Косова.У зависности од ситуације планирани су и други кораци уз „поруку која ће бити немилосрдно позитивна, фокусирана на будућност, на младе и на различите пакете нашег бенефита“(награде) уз идентификацију прогресивних Срба са угледом у јавности који ће говорити у корист Ахтисаријевог плана чијим ће се спровођењем унапредити животни услови Срба на КиМ.(изјава Милана Николића октобра 2011 листу Блиц да је КиМ изгубљена и да се за њу не вреди борити а чему су се придружили Биљана Србљановић, Вук Драшковић,Чедомир Јовановић).У склопу ове фазе такође су планирана разна путовања у САД за разне категорије наших грађана (ученици средњих школа, студенти, лекари, полицајци,новинари,разни административни службеници) зашта је било предвиђено око шездесет милиона долара.

У складу са овом стратегијом Србији је у замену за КиМ понуђена ЕУ перспектива о чему сведочи читав низ америчких дипломатских депеша, као она из марта 2006. а чега су Борис Тадић и Вук Јеремић и те како били свесни током разговора са америчком амбасадорком при ОЕБС-у у Бечу.Иако су знали да је чланство у ЕУ за дужи период неоствариво, ипак су са умишљајем наставили да убеђују грађане Србије, како ЕУ нема алтернативу.Тадићу је било познато да ће након његовог избора за Председника републике део ЕУ признати независност Косова али је због личног бенефита у сваком смислу, без икакве гриже савести обећао да ће се у том моменту „окренути на другу страну“ тј. ампутирати део територије републике Србије а Србе на КиМ препустити судбини коју им шиптари буду одредили.Истовремено је наставио да на предизборним митинзима широм Србије и даље вара бираче како се никада неће одустати од одбране КиМ (Ниш, јануар 2008), гарантујући да ће крајем те 2008. Србија добити статус кандидата за ЕУ.Уосталом, бавећи се политиком Борис Тадић је начинио толико кривичних дела и изрекао лажи,обмана и по земљу понижавјућих гафова да их је стварно тешко све набројати.Када неко због својих психолошких карактеристика,“ђон образа“,презира према нацији и држави на чијем је челу,поданичког менталитета према страном фактору, дискутабилног избора у понашњу и личном животу, после свега а са места почасног председника ДС најављује свој политички повратак да би помогао ДС-у,најмање изненађење је да је у иностранству ова намера добила одређени публицитет и подршку.Један од таквих је и британски аналитичар Тим Џуда, експерт за Балкан, који је одушевљен Тадићем и идејом о политичком реактивирању(04.11.2013. „Блиц“).Баш британски када је Србија у питању.Наравно да поздравља идеју и вероватно са гађењем велича издајника који помаже британску себичност.Волео бих да прочитам његов коментар да је којим случајем Тадић британац и да је тамо само покушао да ради оно што је овде годинама некажњено радио.

Није само Тадићево лицемерје у питању, у питању је лицемерје ДС као странке односно њене врхушке.Тако је према депеши 07белграде1674 из 2007. Званичник ДС (Борко Стефановић) упорно молио САД „светионик слободе“ да одложе признање Косова до окончања избора, што би омогућило Тадићу да избегне пораз а истовремено их уверавајући да Тадић није само најпрозападнији лидер у региону а самим тим гарант одржања Србије на евроатлантском путу, већ и да је нарушавање односа са западом „црвена линија коју ДС неће прећи“.Ово наравно није једина Стефановићева издаја државних и националних интереса.Депешом број 07белграде1632 од 10.12.2007. амбасада САД обавештава надређене да су од стране политичког директора Министарства спољних послова Републике Србије информисани о детаљима Акционог плана Владе Србије о стратегији даље борбе за КиМ, чије је усвајање планирано за 14.01.2008. а који је степенован као државна тајна.Ову издају је према тексту депеше Стефановић починио 05.12.2007. „на приватном састанку са службеником амбасаде“.Уместо да иде у затвор, три године касније (неометаног рада за страну службу-државу) је баш тај исти Стефановић у Бриселу као овлашћени преговарач, прихватањем низа споразума са шиптарима изиграо Акциони план.Ово је само један сегмент како су ову несрећну државу и нацију издавали и продавали политички и страначки моћници.Заиста ми је жао Александра Вучића и његовог неудобног одмарања током преговарачке сесије.Како ли се сада осећа читајући јавно објављене депеше амбасаде САД у београду?

Да политичка моћ није вечна, говори нам и пракса да пре већих политичких догађања у странкама долази до промена , прегруписавања, коалиционих споразума а што зависи од специфичне тежине политичара, странке,могућег утицаја у измењеном окружењу.Како и у самим странкама постоји ривалитет као и жеља младих лавова за учешћем у подели моћи, дојучерашњи моћници а сада губитници прибегавају формирању нових странака, фракција, НВО, фузијама, коалицијама.Зашто сам се до сада бавио ДС-ом, помињао нихове руководеће кадрове?Зато што смо ових дана сведоци прекомпоновања политичког амбијента у Србији, утапањем и међустраначком сарадњом.Међутим како ће мо касније видети, ни то није могло да прође без амбасаде САД у Београду.

Бивши министар за дијаспору у једној од ранијих демократских влада, Срђан Срећковић је Изворни СПО на чијем је челу утопио у новонасталу странку Заједно за Србију, Душана Петровића такође вишеструког министра у ранијим владама, као и п.пред. ДС до јануара 2013.када је искључен из странке.Њему, односно његовој посланичкој групи-странци је као коалициони партнер приступила и странка Уједињени региони Србије (УРС) на челу са Млађаном Динкићем оснивачем и председником Г17+ коју је касније преименовао у УРС.О Динкићу, бившем гувернеру НБС И вишегодишњем министру односно његовој непријатељској делатности сам детаљније писао у чланку Мала штеточина на форуму сајта Српска политика.Према програму ове нове странке,њена политика ће се заснивати на идејама солидарности, самоуправе, Европе и стварања јаких кредибилних партија, и укрупњавања поитичке сцене Србије.Иако је посланичка група-странка Заједно за Србију у фази регистрације, сматрам да би требало указати како на политичко окружење из кога је Петровић проистекао, тако И на одређене моменте из биографије творца ове коалиције, јер је он производ новог слободног демократског друштва насталог на рушевинама Милошевићеве апсолутистичке партијске државе.

Душан Петровић
Рођен 1966. У Шапцу, правник, у период 1992./2000. се бавио адвокатуром.Приступио је Демократској странци 1992. А 1966. постаје председник њеног општинског одбора у Шапцу.За члана Председништва странке је биран 2000. и 2001. Док је за потпредседника биран у два мандата 2004. и 2006.У марту 2006.изабран је за заменика Председника ДС.Осим што је 2000. био изабран за председника СО Шабац, у период 2000./2004. је био посланик у Већу грађана Скупштине СРЈ.Када је у питању парламент, треба рећи да осим што је био шеф посланичке групе ДС, био је и п.пред.Скупштине Србије.У влади Војислава Коштунице 2007./2008. Био је министер правде а 2011. је постављен за министра трговине и пољопривреде.Јануара 2013. Због размимоилажења у странци је искључен из ДС али је задржао посланички мандат и форрмира нову посланичку групу, Заједно за Србију.

Према до сада објављеним подацима, међу којима су и подаци амбасаде САД у Београду његова имовина у некретнинама, сувласништву у фирмама, новцу у готовини и на рачунима се у период 2011./2012. се процењивала на више од стотину милиона евра. Душан Петровић звани Карамела (због имитирања Зорана Ђинђића) је у ширим круговима познат као “господин 10%” за кога када је новац у питању нема препреке која би га могла зауставити.Да сазнања о његовој криминалној делатности нису само јалова прича или политичка подметачина говоре јавно објављени подаци о криминалу у Компанији Дунав осигурање путем исплата за непостојеће штете, измишкјене пожаре, фиктивних крађа осигураних аутомобиле, под нејасним околностима осигуравање објеката и друго иза чега је преко другог лица он стајао и на тај начин финансирао не само себе, већ и ДС.У овај сегмент свакако улази јавно обраћање групе полицијских службеника из Шапца 2010. који обавештавајући државног тужиоца, министра одбране (Шутановац кадар ДС), Владу указују на потребу детаљне провере пословања фирми блиских Петровићу: Интер коп. Голуб петрол,Ламела, Макс Петрол,Топ Шпед, Ајант, Дуга, Мики турс, Бане турс због злоупотреба, фалсификата, нелегалне трговине нафтом, утаје пореза и других кривичних дела.На ово обраћање наравно нико није одговорио, исто као и у случају Сихдиката радника Новог Београда маја 2011. који је такође јавно указао да Душан Петровић обрће милионе евра преко директора фирме Интер коп, Саве крунића и фирми: Топ-калк из Јазовника, Алфа рс, Про-калк, Југотерм, Ауто Италија и других.Што се тиче Интер копа надлежни органи већ контролишу њено пословање, јер постоје основане сумње у нерегуларности око исплата за реконструкцију једне централне београдске саобраћајнице.

Овде би такође могли поменути једну породичну свађу (у оквиру ДС) у кабинету Бориса Тадића 2007. када умало није дошло да физичког обрачуна Петровића и министра Шутановца око одлуке чије ће комуникацијске уређаје купити наша војска, јер је Петровић лобирао за израелског произвођача а Шутановац за француског.И ова набавка је сада предмет испитивања надлежних органа због сумње у корупцију.

Да Петровићу нису стране идеје војвођанских сепаратиста, показао је прихватајући идеју ненада Чанка о тзв. регионализацији, подели Србије на три региона.Ова подела би обухватала Војводину, Београд и остали део Србије а све ради наводног успостављања некакве политичке равнотеже, а уствари намераваном променом устава омеђити границе страначког али и личног пашалука.И сада оваква сподоба не само да формира странку, већ се нелиби да у Крушевцу на састанку Главног иницијативног одбора, мовембра 2013.јавно позове Бориса Тадића да се активније укључи у политику како би његова (Тадићева) енергија допринела мотивисању великог дела европски оријентисаних бирача.Тадић поново?!Па у колико Срби имају разума и памћење онда бих се послужио речима Срећка Шојића, лика из једне ТВ серије “неће да може”.

Аутор рекста користио је следећи извор:

– Викиликс тајне боградских депеша, аутора Николе Врзића

Кактус – Српска Искра




© Српска Искра 2015