dijaspora

Да ли Србија има користи од српске дијаспоре?

четвртак 5 фебруар 2015

У задњих 200 година било је пуно српских миграција, како унутар својих територија тако и изван. Овде се нећемо осврћати на све те миграције, мада не би било лоше када би се нека студија с тим у вези урадила, већ ће бити речи о нашим исељеницина двеју врста.

Политичка емиграција
Економска емиграција

Под политичком емиграцијом подразумевамо углавном припаднике оружаних снага другог светског рата који се нису нашли на победничкој страни. Међутим, за нове владаре су они били издајници (кога су то издали?) али и њихови чланови породице, укључујући и малолетну децу. Која судбина им је била намењена јасно се видело у масовним стрељањима по Словенији где су чак и малолетна деца била стрељана. Требало је извесно време да прође док се западне демократије нису сетиле па новом фараону дали до знања да не треба стрељати децу испод 14 година. Они који су пробали да напусте Југославију преко Италије су се спасли, док они преко Аустрије завршили су, захваљујући Енглезима, у запечаћене возове, враћени у Југославију и били стрељани, без суђења наравно! Нису много боље прошли ни они који нису ни покушавали да напусте земљу. Само Бог и комунисти знају колико су Срба стрељали а некако ни дан-данас се о томе не прича нешто посебно, нити истражује. Зашто?

Вратимо се овима што су успели да избегну. Познато је да су они, иако је рат већ увелико завршен, и даље држани у логорима у Италији, од савезника, док се најзад није одлучило да се ослободе. Наравно да им повратак у Југославију није била алтернатива јер би готово сви изгубили своје животе врло брзо.

На њихову срећу им је дозвољено да емигрирају у Сједињене Америчке Државе, Аустралију и Енглеску. Било их је у ствари свуда по свету. Како су се сналазили, преживљавали, никад никог у СФРЈ није посебно интересовало, изузев чланова породица. Многи чланови породица су се надали да су им њихови блиски рат преживели, незнајући за Босанску голготу, масовна стрељања по Словенији и колико је Срба ту страдало. Нису знали ни за масовно стрељање на Дрини углавном младића мобилисаних почетком 1945-е. и то јула-августа 1945-е када је рат већ увелико био завршен. Они који су знали нису смели да причају. Прошло је неко време док се није могло преко црвеног крста распитивати за своје, да ли су уопште живи. Једна невиђена људска трагедија али захваљујући пропагандној машинерији већина је почела да верује (или бар јавно тако да се понаша) да су и њихови рођаци злочинци, па су их олако отписивали, изузев ако је могло нешто да се извуче.

Новим владарима су и даље били потребни непријатељи па су те преживеле почели гањати и убијати. Међутим, у политичке непријатеље нису више само урачунати бивши борци већ и емигранти, мало касније рођени, који су успели да побегну из Југославије 50-их, кад је СФРЈ била херметички затворена.

Најпознатији случај је свакако убиство Драгише Кашиковића. Пошто је он био годишта 1932-ог, нема шансе да је он могао учествовати у било каквим злочинима, макар и измишљеним, а тек са њим убијено дете од 8 година није могло бити за ишта криво.

Та разбојничка власт је ипак успела да „васпита“ српски народ да су чак и малолетна деца емиграната злочинци. И поред свих прогона и прозивања, они су и даље остали верни свом народу, помагали колико је било могуће а њихови потомци су долазили као добровољци да бране народ коме припадају а који их је олако одбацио, наравно било је и добрих изузетака.

Почетак кризе 90их многи су дочекали у нади да ће тај део нашег народа најзад добити своје право место које заслужује али преварили су се. Нови Србо-комунистички вођа је наставио где му је духовни фараонски отац стао, бар кад су предрасуде и анимозитети у питању. Престало се са физичким прогањањем, изузев ако би зато постојала прилика на ратишту, али они су и даље сматрани издајницима (опет се питам кога су то издали) и још горе, кољачима.

Да иронија буде већа, они који су деценијама прогањали Србе, макар и због обичне песме о Синђелићу, сада су се претстављали као спасиоци Срба а они који су били и остали Срби су и даље издајници. Чак су и потернице из сада зараћене непријатељске стране преузимане.

Пошто се таквим потерницама нису више могли убирати политички поени, нов владар се досетио да их „укључи“ у одбрану свог народа. То укључење је подразумевало да дају новац, најбоље одмах пар милијарди Долара, али да им случајно не падне на памет да траже рехабилитацију, можда борачке пензије (никад нису ни хтели), или не дао Бог учешће у одлучивању судбине заједничког народа.

Требало је много времена да прође да добију бар какакв-такав статус антифашистичког покрета али још то није онако како би требало, нити постоји воља за то. Зашто не постоји? Доста тога би било јасније када би се архиве отвориле али то ни дан данас неко не жели. Ко је тај „неко“ и зашто не жели?

Као народ нас је ионако све мање и уместо да скупљамо своје, властодршци и даље овај део народа држе мање више изолованим. Додуше, то нису више они стари борци већ њихови потомци али очигледно су наследили сву мржњу која је била уперена према њиховим очевима и дедовима, па се и они што је више могуће избегавају.

Међу њима има доста школованих људи који би за спрску ствар и те како могли да дају свој допринос. Чинили су то и до сада колико је било могуће, али више волонтерски а не са позиције, нпр. власти, где би њихов глас имао далеки већи одјек. Кратковидост, сујета, завист, љубомора, похлепа, уживање у робовском менталитету и анимозитети према својима је очигледно Србима највећа препрека и највећи непријатељ. Што пре се тога као народ ослободимо пре ће се створити шанса за побољшање свеукупне ситуације.

Док је политичка емиграција сматрана непријатељима коме треба и траг уништити, дотле је економска емиграција сматрана стоком која је ту да се музе бесконачно.

Да се потсетимо: од упада партизана у Србију септембра 1944-е па до августа 1945-е је у Србији стрељано преко 150.000 људи. Крајем 40их су онда почеле међусобне чистке, Голи Оток је свима познат. 50их су наступиле гладне године и многи се сећају америчког млека у праху и „Труманових“ јаја, такође у праху. Сећају се многи и да су по читав дан чекали у ред за 250г хлеба по особи. Толики народ је стрељан да би остали наводно боље живели и не бивали „експлоатисани“.

И тако док је „фараон“ пловио светским морима са по 1000 званица у тзв. путовањима мира, дотле његовом народу нису баш цветале руже. Он је се навозио, напловио, налетео (авионом) широм света а његов гладан народ херметички затворио јер да није то урадио само Бог зна колико би му остало људи да му кличу и раде за њега.

Кад је се у ваздуху осећао социјални немир, евентуална контрареволуција, фараону није остало ништа друго него да отвори границе, али не пре него што је свој народ добро васпитао. Тако се десило да они који су отишли у иностранство да би себи омогућили егзистенцију, уместо да га руже и псују они га величаше што им је дао пасош.

Тако Срби (тада Југословени) кренуше путем запада, прво више у Француску али онда масовно у Немачку и Аустрију и то само 20ак година након завршетка рата са тим државама. Какав је то осећај био да деца долазе као гостујуће радници код приватника код којих су не тако давно били њихови родитељи као принудни радници?

Какав је то осећај да деца победника рата иду да раде код оних против којих се не тако давно ратовало? Која иронија да наводни немачки сарадници одоше радије у друге државе а деца бораца против Немаца и Аустријанаца углавном код њих. Случајно?

Најкасније тада је читав комунистички експеримент пукао а после су све фразе и флоскуле служиле само за одржавање власти које су омогућавале фараонске привилегије.

Док је се западни свет, уз помоћ трулог капитализма, развијао, дотле је фараон и готово читава СФРЈ живела од кредита и од…… о томе ће још бити речи.

Било је часних изузетака али врло мало. Поштен човек није могао у том систему да дође до изражаја. Ко није са нама против нас је ма колико он могао бити од користи. То је била парола која некако и данас има актуалност. Уколико је неко и био креативан, био је максимално искоришћен. Они су узимали зараду а њему додељивали безвредне значке.

Гастарбајтери, чији животи на почетку печалбе нимало нису били лаки, брзо су активирани у којекаква друштва, културна и спортска при југословенским клубовима, ради лакше контроле. Да случајно не би скренули са фараоновог пута (пут који њему омогућава и даље фараонски живот), бринули су се амбасадори, све врсте доушника и наравно информативни разговори за време боравка у милој им Отаџбини.

Људима, не баш свима, је утеран страх у кости и сви су се увек нечег и неког бојали. Шта ће рећи, коме ће рећи, и како ће своју лојалност показати и доказати. Пошто су углавно кренули појединци, или парови, деца и родитељи (често без примања) остајали су у СФРЈ које је требало помагати. За не тако дуго време накупио се толики број гастарбајтера да је новац којег су слали својима, или доносили за време боравка, премашио више милијарди Марака. Већ крајем 60их је то било отприлике 4-5 милијарди годишње. Више од 40 година касније ништа се није променило, 5-6 милијарди Долара годишње се и даље шаље у Србију, само се број гастарбајтера повећао.

Српска економска дијаспора (тзв. Гастарбајтери прва генерација, сада већ и друга и трећа) највише приходи српској привреди. Ниједан инвеститор се не може тиме мерити!

Иронија је да онај ко највише доприноси најмање се пита и најмање има шта да каже, зашто? Тај део нашег народа, више милиона у међувремену, не само да шаље новац или доноси, он још бива и додатно пљачкан. Прво су били а донекле још и увек пљачкани у конзулатима за конзуларне услуге. Један пасош је тако нпр. 2001 у конзулату коштао 360 ДМ док је у Србији коштао неких 10ак ДМ. Било је доста случајева да у Србији нису ни хтели да издају пасош или доделе термин тек за пар недеља кад је се ионако требало враћати натраг и наравно поново у конзулат и платити више. Следеће пљачке су почињале код Јесеница и Марибора, плаћањем царине за сваку ситницу. Осим што су пљачкали, још су се и силеџијски понашали.

Ко се не сећа оног периода кад је из полица намерно склоњена кафа да би људе терали у шверц а они дебело касирали.

Сада пљачке почињу од Хоргоша по оним кршевима од путева (иако се узима готово најскупља путарина) од стране друмских разбојника у плавом. Увек су они нашли разлог да се плати казна а ко одбије пендрек се већ њихао. Данас се то ради претњом узимања пасоша док се не оде (у поноћ) до следеће поште, неких 10 и више км удаљене, и врати са признаницом. Као да су „гастоси“, како их од ругајуће милоште називају, неки разбојници па им се прети узимањем пасоша. Тужити их, обратити се „правној“ држави, је осуђено на пропаст пре него што је иједан корак у том правцу учињен. Исход би био да се тим разбојницима још мора извињавати због клевете.

Чињеница је да је део тог народа мало лажно претстављао свој живот у иностранству, па се понашао као какав бег пар недеља док је био у Отаџбини, али то не оправдава да се сви ставе у исти кош и према свима понаша као према стоци.

Никад се у Србији није озбиљније позабавило питањем како тај народ живи. Никог није занимало шта значи бити странац и трпети дискриминације. Још горе су дискриминације биле на које су наилазили у својој земљи. Никад нико није побројао све настрадале док су путовали у своју земљу или се из ње враћали. Она страда смрти, тзв. Аутопут Загреб-Београд је однео толико живота а фараона и после њега фараончића никад то није занимало.

Ко је на западу успео тај је заиста способан, али никад нико у Србији није дошао на идеју да те успешне гастарбајтере пита за савет, напротив, увек се могло чути „знамо ми боље“.

Када им се помене да би ти људи требало бити укључени у вођство државе, готово једним гласом говоре како неће да им неко угрожава достојанство???? Које достојанство, како стечено и шта је са достојанством тог дела нашег народа?

Не, они по политикантима и многим новокомпонованим Србима и даље требају да буду краве музаре, да дају новац али не и они тиме да управљају. Зар није зајам за Србију био тако нешто? Дајте новац а ми ћемо тиме да управљамо. Ви знате можда на западу да га правите али ми знамо боље тиме да управљамо. Тиме једном више показаше каквим дебилима су тај део народа сматрали. Какви су „дебили“ били тако је зајам и прошао.

Шта је са учешћем у власти? Боже сачувај, ни на крај памети, изузев пар појединаца који су иначе део владајуће структуре и служе за замајавање масе, други боље и да не помисле. Беше ту неки министар за дијаспору, наравно не из дијаспоре, и шта је он то за дијаспору урадио?

Сада нема више ни тога. Спречава се како год је могуће и изаћи на изборе. Некако на западу није ништа необично гласати писменим путем, наравно то код Срба не иде. Таман посла да велики део дијаспоре гласа па још и за опозицију. Не, гастоси нису ту да гласају, изузев баш да су упорни и дођу за време избора, него су ту да и даље уносе милијарде годишње и да пропорцијално уносу новца немају шта да кажу.

Што владајуће структуре, свеједно које, јер су све оне збућкане у комунистичкој реторти, немају интерес тај део народа заиста укључити у развој земље је разумљив, јер би им се власт пољуљала, али да и добар део народа то неће је заиста неразумљиво.

Тај део народа, који иначе добија на овај или онај начин некакву помоћ од неког из дијаспоре, могао би имати толико карактера да пита за мишљење или савет бар кад су избори у питању. Не, то не чини већ напротив, крену ко пилићи на клање да дају свој злата вредан глас, да би сами остали без гласа, буду опет преварени, опет моле за помоћ и на следећим изборима опет се исто понашају.

Изгледа да је једини начин дотерати их памети, како мини фараоне, тако и њихове навијаче, да се дијаспора одлучи да у Србију не иде 2-3 године, да не шаље новац, већ уплаћује део у неки фонд, док се не појави права странка свих Срба и не добије на изборима. Ко год је на власти требаће му новац, само је разлика узимати скупе кредите са понижавајућим условима или омогућити свом народу да сам улаже у своју земљу.

Када једну годину не би ништа слали Србија би била ускраћена за 5-6 милијарди Долара. Ко је то у Србију инвестирао толики новац? За 3 године било би уштеђено 15ак милијарди. Уз то кад се дода да многи у дијаспори имају знање којег у Србији нема, и буду спремни да га користе за стварање унутар Србије, било би то од непроцењиве вредности!

Нису нама потребни САД, ЕУ, па ни РФ. Имамо довољно потенцијала у нама самима али немамо политичаре и народ који ће обуздати своју сујету и остале карактерне недостатке и пружити руку, како економској тако и политичкој емиграцији.

Власт мора да створи услове за инвестиције својих сународника. Мора јасно дефинисати прописе за отварање фирми који ће у читавој Србији важити и у које се локални рекеташи неће моћи мешати. Затим да отвори биро за рекламације. Где год се чује да је неко на локалу злоупотребио положај одмах да буде суспендован. На локалу да имају право само додатне услуге да понуде како би инвеститора привукли у свој део земље.

Морају се јасно знати даџбине и плаћање само једном месту а не на 378 или још више. Регистрација фирме не би требала да траје дуже од 2 недеље и наравно, као већ поменуто, све таксе одједном на једном месту плаћати.

Затим, власт мора да омогући контакт људима, који могу инвестирати а не знају у шта и који имају идеје а немају новац.

Мора да постоји државни постицај и јасан пут како до тога стићи.

Власт мора да заштити и СРПСКОГ инвеститора од самовољних инспекција, рекеташа и осталих љубоморника који би радије да комшији цркне крава па макар и он са том кравом угинуо.

И најзад, влада Србије мора да омогући дијаспори учешће у креирању политике. Једно министарство за дијаспору, којег више нема, није довољно. Није ни решење резервисати неко посланичко место у скупштини, то је губљење времена. Дијаспора мора директно да учествује у влади.

Једна је могућност поново оживети министарство за дијаспору али са неколико огранка, нпр. за школство, културу, проблеме са којима се наши људи срећу и огранак за привреду. Наравно, сви који би преузели одговорност би требали бити из дијаспоре.

Друга могућност, можда и боља, да влада резервише 2-3 мнистарска места за дијаспору. Једно би било за проблеме дијаспоре а друго/треће може бити све осим место премијера који је победио на изборима. Ти министри не би требало бити једноставно постављени од премијера већ би требали конкурисати слањем CV и свим квалификацијама и радним искуством којим би се претставили као компетентни за преузимање дужности а били би бирани гласањем свих посланика.

Пошто свега тога нема, нити ће га скоро бити, остаје и даље само нада да ће се тамо некад нешто на боље променити. Нада умире на послетку па остаје нада да са том умирајућом надом и народ полако не изумре.

Јордан-Српска Искра




© Српска Искра 2015